Број 4 - Зваћемо га Кум
Кум зато што јесте нечији кум, мада је и нечији зет, али ово друго ми је ипак глупље!
Наиме, Кума сам упознала једног јуна једне године. Изгледао је сасвим обично, толико да га нисам ни запамтила. А и што бих, он је само Буцин кум, мени ништа.Сећам се само наранџасте мајице, а чини ми се да му и није нешто стајала... А и мало је дебео, зар не? После пића тог попднева са њима, он ме је одвезо до куће и што се мене тиче, то би било то!
АЛИ, нису сви мислили исто! Сутрадан су мени поменули, као случајно, шта ја мислим о њему? Апсолутно НЕМАМ мишљење! Шта бих ја ту имала да мислим. Мислим на предстојећи испитни рок, 4 испита у истом, дечка (у вези пет година дугој), другог (Бр. 3) дечка ( у вези конфузији месецима), стварно нема места мишљењу!
Из родног града враћам се у место студирања, због већ поменутог рока... За пар дана они (Кум, Буца и његова партнерка) долазе! Зашто? Онако, да ме виде! Ни после тог поподнева се ништа значајно није променило, бар не за мене! Али се нешто ипак догађало иза мојих леђа...
Од тада је почео да ме зове често, шаље поруке, све што обично иде уз то! Како сам хронични СМС-ичар, лагано сам прихватила ту игру! Он се убрзо вратио у иностарнство, где је иначе живео. Мислила сам да ће се то тада завршити, али је тада баш све и почело! Позиви су били свакодневни, дугометражни, вероватно бесмислени. Оно што ме је опило била је нека топлина у гласу, босански акценат, као да Иво Андрић приповеда све те приче... Не знам како, али почела сам да живим за те позиве. Дан није имао смисла без разговора са њим! А шта је са друге стране било? Па све то десет пута јаче.Тако је то кад се човек у зрелим годинама заљуби у клинку!
Да, разлика је била, па очигледна. Ја 19, таман напунила 20! Он 31 и гази у 32! Са собом има брак, дете, посао који ради "преко", посао који почиње "овде"... А ја? Све журке овог света, изласке, испите, колоквијуме, скрипте... Мало је рећи - два различита света!
Разговарали смо тако данима, ноћима. А онда је дошло време да он дође... Био је крај јула, обавезе су биле завршене, имала сам све време света пред собом. Што се више ближио тај дан, нестрпљење је више расло. Шта ће сада бити? Како изгледа? О чему ћемо сада причати, јер, све је много другачије када не видиш саговорника. Ослободи се машта и кажу и ствари које би се иначе ћутале. Наравно да је истога дана кад је слетео долетео да види мене. Истина, на кратко, али је вече било пријатно.
Од тада смо почели да се виђамо свакодневно: пре доручка на кафи и чају, некад на заједничом доручку, а ручали заједно свакога дана, остајали до вечери, а некад и касно у ноћ. У то време, обавезно су са нама били и његови пријатељи. Мислио је да ће ми бити непријатно ако будемо сами. Непрестано ми је говорио како је заљубљен у мене и делио ми комплименте.Све ми је то јако пријало, али сам и даље била "хладна", јер, здрав разум је говорио да ми не треба све то. Подсећам да сам и даље била у вези раније поменутој. Шта ли сам само њему говорила где проводим дане? Али то није тема сада!
Дани су се низали. Било је много дружења, много излазака и алкохола. Оно што је јако битно, да су све то време "пријатељи", нарочито пријатељица, наваљивали на мене да будемо заједно. Напокон сам сазнала да су и њему причали сличну причу, како сам ја изузетно заинтересована. Мало је рећи да сам била бесна!
Али, некако је и то постало неважно. Свакодневно виђење се већ подразумевало. Једнога дана, док сам бесциљно гледала и опуштала се на нашем заједничком месту састајања, на вратима се појавио он. Као и свакога дана, али овога пута другачије. Сећам се тог тренутка врло јасно. Од тада је он постао ОН. Био ми је другачији,очи су му имале другачији сјај. Мислим, сигурна сам, да сам се тог тренутка заљубила. Помислила сам - он се мени заправо свиђа!
Прошло је неколико дана од моје идеје до тренутка кад се она и остварила. Био је његов рођендан, прилика је била савршена. Све се одигравало онако како би и неки филмски режисер режирао. Није било потребно да мислим. Од тог дана једино сам мислила на њега. А он на мене. И то се видело. То се осетило. Живели смо за нaше сусрете. Били су свакодневни, целодневни. И ништа друго није било важно. И нико други није био важан. Разлика у годинама, начину живота била је превазиђена.
Но, оно "све што је лепо, кратко траје" морало је да наступи. Лету се полако ближио крај, а тиме и крај ове наше бајке. Обоје смо знали да се морамо вратити својим реалним животима. Није било неких опроштаја, болних растанака. Све у стилу - видимо се, за месец, два...
То је био почетак краја. Чврсто сам решила да заслужујем боље. Као што заслужујем нестварну романсу у којој се препуштам, тако заслужујем и нешто чвршће, стабилније и стварније од тога. Видели се јесмо, негде пред крај јесени. Али је лето остало далеко, далеко за нама. Било је још позива, порука, али неке ствари се дешавају једном и никада више!
Али ме само нека песма, мирис парфема или укус вискија могу зачас вратити мислима у ту бајку.
Бројеви
Давно једном, постојала је једна прича о бројевима... У ствари, то је била моја прича о бројевима. У њој су се преплетали рааазниии..."бројеви". Ова је нешто другачија, а опет, има нешто заједничко са претходном.
У овој, бројеви ће се низати без реда. Биће то права мала бројалица. разбрајалица, еци-пеци-пец! Волела бих да је испричам до краја године, мада то говорим сваке и још увек није завршена. А и глупо би било да се заврши, икада!