Број 4 - Зваћемо га Кум
Кум зато што јесте нечији кум, мада је и нечији зет, али ово друго ми је ипак глупље!
Наиме, Кума сам упознала једног јуна једне године. Изгледао је сасвим обично, толико да га нисам ни запамтила. А и што бих, он је само Буцин кум, мени ништа.Сећам се само наранџасте мајице, а чини ми се да му и није нешто стајала... А и мало је дебео, зар не? После пића тог попднева са њима, он ме је одвезо до куће и што се мене тиче, то би било то!
АЛИ, нису сви мислили исто! Сутрадан су мени поменули, као случајно, шта ја мислим о њему? Апсолутно НЕМАМ мишљење! Шта бих ја ту имала да мислим. Мислим на предстојећи испитни рок, 4 испита у истом, дечка (у вези пет година дугој), другог (Бр. 3) дечка ( у вези конфузији месецима), стварно нема места мишљењу!
Из родног града враћам се у место студирања, због већ поменутог рока... За пар дана они (Кум, Буца и његова партнерка) долазе! Зашто? Онако, да ме виде! Ни после тог поподнева се ништа значајно није променило, бар не за мене! Али се нешто ипак догађало иза мојих леђа...
Од тада је почео да ме зове често, шаље поруке, све што обично иде уз то! Како сам хронични СМС-ичар, лагано сам прихватила ту игру! Он се убрзо вратио у иностарнство, где је иначе живео. Мислила сам да ће се то тада завршити, али је тада баш све и почело! Позиви су били свакодневни, дугометражни, вероватно бесмислени. Оно што ме је опило била је нека топлина у гласу, босански акценат, као да Иво Андрић приповеда све те приче... Не знам како, али почела сам да живим за те позиве. Дан није имао смисла без разговора са њим! А шта је са друге стране било? Па све то десет пута јаче.Тако је то кад се човек у зрелим годинама заљуби у клинку!
Да, разлика је била, па очигледна. Ја 19, таман напунила 20! Он 31 и гази у 32! Са собом има брак, дете, посао који ради "преко", посао који почиње "овде"... А ја? Све журке овог света, изласке, испите, колоквијуме, скрипте... Мало је рећи - два различита света!
Разговарали смо тако данима, ноћима. А онда је дошло време да он дође... Био је крај јула, обавезе су биле завршене, имала сам све време света пред собом. Што се више ближио тај дан, нестрпљење је више расло. Шта ће сада бити? Како изгледа? О чему ћемо сада причати, јер, све је много другачије када не видиш саговорника. Ослободи се машта и кажу и ствари које би се иначе ћутале. Наравно да је истога дана кад је слетео долетео да види мене. Истина, на кратко, али је вече било пријатно.
Од тада смо почели да се виђамо свакодневно: пре доручка на кафи и чају, некад на заједничом доручку, а ручали заједно свакога дана, остајали до вечери, а некад и касно у ноћ. У то време, обавезно су са нама били и његови пријатељи. Мислио је да ће ми бити непријатно ако будемо сами. Непрестано ми је говорио како је заљубљен у мене и делио ми комплименте.Све ми је то јако пријало, али сам и даље била "хладна", јер, здрав разум је говорио да ми не треба све то. Подсећам да сам и даље била у вези раније поменутој. Шта ли сам само њему говорила где проводим дане? Али то није тема сада!
Дани су се низали. Било је много дружења, много излазака и алкохола. Оно што је јако битно, да су све то време "пријатељи", нарочито пријатељица, наваљивали на мене да будемо заједно. Напокон сам сазнала да су и њему причали сличну причу, како сам ја изузетно заинтересована. Мало је рећи да сам била бесна!
Али, некако је и то постало неважно. Свакодневно виђење се већ подразумевало. Једнога дана, док сам бесциљно гледала и опуштала се на нашем заједничком месту састајања, на вратима се појавио он. Као и свакога дана, али овога пута другачије. Сећам се тог тренутка врло јасно. Од тада је он постао ОН. Био ми је другачији,очи су му имале другачији сјај. Мислим, сигурна сам, да сам се тог тренутка заљубила. Помислила сам - он се мени заправо свиђа!
Прошло је неколико дана од моје идеје до тренутка кад се она и остварила. Био је његов рођендан, прилика је била савршена. Све се одигравало онако како би и неки филмски режисер режирао. Није било потребно да мислим. Од тог дана једино сам мислила на њега. А он на мене. И то се видело. То се осетило. Живели смо за нaше сусрете. Били су свакодневни, целодневни. И ништа друго није било важно. И нико други није био важан. Разлика у годинама, начину живота била је превазиђена.
Но, оно "све што је лепо, кратко траје" морало је да наступи. Лету се полако ближио крај, а тиме и крај ове наше бајке. Обоје смо знали да се морамо вратити својим реалним животима. Није било неких опроштаја, болних растанака. Све у стилу - видимо се, за месец, два...
То је био почетак краја. Чврсто сам решила да заслужујем боље. Као што заслужујем нестварну романсу у којој се препуштам, тако заслужујем и нешто чвршће, стабилније и стварније од тога. Видели се јесмо, негде пред крај јесени. Али је лето остало далеко, далеко за нама. Било је још позива, порука, али неке ствари се дешавају једном и никада више!
Али ме само нека песма, мирис парфема или укус вискија могу зачас вратити мислима у ту бајку.
Osmeh
Kaze - "Da ti vratim osmeh na lice!" Pa ko se ne bi osmehnuo?! Iako nije tako kao pre, kao da je nekako proslo, oslabilo... Ali uvek uspe! I umor i bol, ne bole! A i sto bi?
Sada sa vise reci, lepih reci, onih koje bih pre volela da cujem. A sada mi je nekako sve jedno. Mada nije, jer drago mi je da su izrecene, makar mnogo, mnogo kasije. Godina-dve zakasnjenja. Da su recene tada kad nisu, verovatno bih odlepila. A i jesam tada. Ko zna na sta bi to licilo.
Fale jos neke. "Obecala" sam sebi da cu ih jednom cuti. Ko zna kada. Ali znam da hocu! Samo ako mi i dalje bude stalo.
Kako god, uvek me inspirise. A to moze biti samo dobro. Moja parola " svi srecni, svi zadovoljni"! Takvo stanje najvise volim. Tesko ga je postici, ali je osecaj neponovljiv!
Smesite se!
Kontrola
Kako je kontrola jedna moćna stvar! Pa bilo da se radi o banalnim stvarima, kao što je kontrola temperature u prostoriji, ili vožnja automobila...Ali postoji jedna vrsta kontrole koja me čini tako moćnom!
Otkrila sam je, ne tako davno. Možda ima godina, dve... Jedina stvar koja može da me tako digne, i iz najlošijeg raspoloženja. To je - kontrola ljudima! Doduše, ne svim, ali pojedinim - da.
Pronašla sam osobu koju mogu kontrolisati, ne stalno, ali kada mi je stalo i kada se potrudim... I uvek se bojim da sledeći put neće upaliti i da će izostati to divno osećanje... Ali, ne! On je uvek tu i uvek "upali"!
Stvar funkcioniše otprilike ovako: Kad se osetim bedno, nemoćno,besciljno (ne obavezno, ali najčešće tada), uputim signal. Kratak, ali razumljiv, razumljiv samo drugoj strani! Uz kratak uvod, minimalno kratak, saopštim svoju "potrebu za kontrolom". Na odgovor uvek sačekam neko vreme, ali je to zanemarujuće kratko (u poređenju sa mojim tada duhovnim stanjem). Odgovor je uglavnom potvrdan (a da nije to i ne bi bila neka kontrola, zar ne?). Ranije su se dešavali i ne tako odgovarajući odgovori, ali tada nisam znala kako bi trebalo da funkcioniše sve to... Što ređi upiti, to brži odgovori. I pozitivniji, ukoliko to mogu biti?!
Po potvrdnom odgovoru, saledi jedan vakum-period u kome se stanje pretvara iz bednog u usplahireno i nekako ubrzano, možda čak i brižno. To je onaj strah da ovoga puta neće "upaliti" do kraja, onaj tračak sumnje koji tu uvek ostaje. Uz mnogo namerno natovarenih obaveza, kako bi taj period brže prošao, podsvest obavlja svoj deo posla. Usplahireno postaje smireno, ubrzano usporava svoj ritam, a bedno... Šta to beše?! Javljaju se i prvi zraci radosti, ali ona još uvek ne sme napolje!
Kada je sve pod kontrolom, ja upućjem poslednju reč! Moja je uvek poslednja. I što je najbolje u ovome, do poslednjeg trenutka je mogu promeniti, odustati. Ali zašto odustajati, pa to je suludo! Reči su uvek kratke, šture,ali, ponavljam, razumljive!
A onda - tišina. Ono tiho čekanje u kome su minuti dugi, u kome sat glasno otkucava, o ovo neposlušno srce nadjačava... Iako dugi, minuti brzo prodju, jer ih nikad nema puno, jer tada nisam svesna vremena, jer tada...Uh, teško je priznati. Jer tada želja za kontrolom nestaje. I prelazi u želju da budem kontrolisana. Promašena tema?! Znam, znam... Ali tako je!
Kratak, pozdrav, par nobaveznih i besmislenih rečenica. Kraći dijalog, takođe besmislen. Tišina. Pogled. I sirene.
Ništa više nije bitno. Kontrola je sazrela u nešto drugo, iako je stalno prisutna, nisam je svesna. Nije ni bitno. Bedno, nemoćno... Ne sećam se! Bez reči, kao što je i tada, ostavljam i sada.
A onda zora. Zora uvek označava početak. Ili kraj. Buđenje petlova, odlazak vampira na spavanje, šta god. San provodim osmehujući se. Ne znam, niko mi nije rekao da je tako, ali sam jednostavno sigurna.
Oko podneva se ova priča otprilike završava. Da znam, sada je 3h popodne, završila se. Ali ona nastavlja da traje, da živi, negde. Traje mesec dana, dva, ne umem da procenim. Nekada se ponavljala svakodnevno, ali baš zbog toga nije bila posebna.
I sada - šta? Zašto je posebna? Svi imaju neku svoju priču. Ok, ova je moja. I neka tako ostane. Verna partnerka, lojalna službenica, ljubazna komšinica, osećajna ćerka, pažljiva drugarica... Niko ne može poreći da je tako!
Mišlju da kontrolišem nekog, nešto, iskontrolisala sam svoj prenapeti um i poljuljano samopouzdanje. A to je... I više nego dovoljno! Bar za naredno vreme.