Subota, Septembar 12, 2009
Kontrola
Kako je kontrola jedna moćna stvar! Pa bilo da se radi o banalnim stvarima, kao što je kontrola temperature u prostoriji, ili vožnja automobila...Ali postoji jedna vrsta kontrole koja me čini tako moćnom!
Otkrila sam je, ne tako davno. Možda ima godina, dve... Jedina stvar koja može da me tako digne, i iz najlošijeg raspoloženja. To je - kontrola ljudima! Doduše, ne svim, ali pojedinim - da.
Pronašla sam osobu koju mogu kontrolisati, ne stalno, ali kada mi je stalo i kada se potrudim... I uvek se bojim da sledeći put neće upaliti i da će izostati to divno osećanje... Ali, ne! On je uvek tu i uvek "upali"!
Stvar funkcioniše otprilike ovako: Kad se osetim bedno, nemoćno,besciljno (ne obavezno, ali najčešće tada), uputim signal. Kratak, ali razumljiv, razumljiv samo drugoj strani! Uz kratak uvod, minimalno kratak, saopštim svoju "potrebu za kontrolom". Na odgovor uvek sačekam neko vreme, ali je to zanemarujuće kratko (u poređenju sa mojim tada duhovnim stanjem). Odgovor je uglavnom potvrdan (a da nije to i ne bi bila neka kontrola, zar ne?). Ranije su se dešavali i ne tako odgovarajući odgovori, ali tada nisam znala kako bi trebalo da funkcioniše sve to... Što ređi upiti, to brži odgovori. I pozitivniji, ukoliko to mogu biti?!
Po potvrdnom odgovoru, saledi jedan vakum-period u kome se stanje pretvara iz bednog u usplahireno i nekako ubrzano, možda čak i brižno. To je onaj strah da ovoga puta neće "upaliti" do kraja, onaj tračak sumnje koji tu uvek ostaje. Uz mnogo namerno natovarenih obaveza, kako bi taj period brže prošao, podsvest obavlja svoj deo posla. Usplahireno postaje smireno, ubrzano usporava svoj ritam, a bedno... Šta to beše?! Javljaju se i prvi zraci radosti, ali ona još uvek ne sme napolje!
Kada je sve pod kontrolom, ja upućjem poslednju reč! Moja je uvek poslednja. I što je najbolje u ovome, do poslednjeg trenutka je mogu promeniti, odustati. Ali zašto odustajati, pa to je suludo! Reči su uvek kratke, šture,ali, ponavljam, razumljive!
A onda - tišina. Ono tiho čekanje u kome su minuti dugi, u kome sat glasno otkucava, o ovo neposlušno srce nadjačava... Iako dugi, minuti brzo prodju, jer ih nikad nema puno, jer tada nisam svesna vremena, jer tada...Uh, teško je priznati. Jer tada želja za kontrolom nestaje. I prelazi u želju da budem kontrolisana. Promašena tema?! Znam, znam... Ali tako je!
Kratak, pozdrav, par nobaveznih i besmislenih rečenica. Kraći dijalog, takođe besmislen. Tišina. Pogled. I sirene.
Ništa više nije bitno. Kontrola je sazrela u nešto drugo, iako je stalno prisutna, nisam je svesna. Nije ni bitno. Bedno, nemoćno... Ne sećam se! Bez reči, kao što je i tada, ostavljam i sada.
A onda zora. Zora uvek označava početak. Ili kraj. Buđenje petlova, odlazak vampira na spavanje, šta god. San provodim osmehujući se. Ne znam, niko mi nije rekao da je tako, ali sam jednostavno sigurna.
Oko podneva se ova priča otprilike završava. Da znam, sada je 3h popodne, završila se. Ali ona nastavlja da traje, da živi, negde. Traje mesec dana, dva, ne umem da procenim. Nekada se ponavljala svakodnevno, ali baš zbog toga nije bila posebna.
I sada - šta? Zašto je posebna? Svi imaju neku svoju priču. Ok, ova je moja. I neka tako ostane. Verna partnerka, lojalna službenica, ljubazna komšinica, osećajna ćerka, pažljiva drugarica... Niko ne može poreći da je tako!
Mišlju da kontrolišem nekog, nešto, iskontrolisala sam svoj prenapeti um i poljuljano samopouzdanje. A to je... I više nego dovoljno! Bar za naredno vreme.
zanimljivo..samo,bezveze što ti naidje ta potreba da budeš kontrolisana..a imaš talenta,nesporno..
Pozdrav vama. Cudna je ta kontrola, zaista! ;)